Da nesreća nikada ne ide sama, a ljudi pokažu kakvi su baš kada nam ona pokuca na vrata, Sanja Rodić iz Rume je znala i pre nedaće koja joj se dogodila nedavno na odmoru. Život je pred nju stavio izazove sa kojima bi se retko ko uhvatio u koštac i izašao kao pobednik, a ćerka Jovana (10) najveća je Sanjina radost, ali i najveća briga otkako su joj sa dve godine dijagnostikovani zdravstveni problemi koje ima i danas.
Predah od lekarskih analiza i terapija, izazvanih Jovaninim retkim autoimunim oboljenjem, majka i ćerka su krajem prošlog meseca potražile u Stolivu u Crnoj Gori, ali posle desetak dana odmora snašla ih je nova muka.
Povreda koja je dovela do operacije, od koje se mama Sanja danas oporavlja, prekinula im je letovanje, ali je dobila epilog u koji, kako kaže, da joj neko priča – ni sama ne bi verovala da je istinit.
“Od muke i nemoći sam plakala u bolnici”
“Do povrede je došlo nakon nezgodnog pada zbog kojeg sam zadobila tri ozbiljna preloma noge. U odmaralištu je bio doktor iz Sokobanje koji je odmah procenio da moram u bolnicu, pa smo došli u Kotor, a zatim u Risan gde su me lekari primili. Sa mnom je pošla moja prijateljica iz Rume, a druga je čuvala Jovanu u odmaralištu. Od muke i nemoći sam počela da plačem u bolnici, samo razmišljajući šta će biti sa mojom ćerkom sad kada sam se povredila i kada mi je rečeno da će biti potrebna operacija noge, da ne bi došlo do sepse”, priča Sanja za “Blic”.
Njene suze primetio je mlađi muškarac koji se to veče slučajno našao u istoj bolnici iz ličnih razloga.
“Od suza i brige nisam mogla ni da pričam, pa je na njegovo pitanje u čemu je problem, moja prijateljica objasnila čitavu situaciju – da sam inače sama sa ćerkom koja je bolesna, da smo iz Srbije došle na odmor… Ispričala je i da je Jovana u fondaciji “Budi human” i da brinem sa kim će ostati sad kad sam se povredila”, priseća se Sanja.
Muškarac kog su srele, Sanju je odmah počeo da uverava da nema potrebe da brine o bilo čemu, kao i da će učiniti sve što je u njegovoj moći da tako ostane i u narednim danima kada ju je čekala ozbiljna operacija. Dao joj je svoj broj telefona, uz molbu da ga pozove ukoliko joj bilo šta zatreba, a Sanja uznemirena od šoka, bola i brige, sve do sutra ujutru nije ni shvatala sa kim je razgovarala.
“Šta god bude trebalo, ja sam tu”
“Reč je o Vladimiru Jokiću, gradonačelniku Kotora, divnom i humanom mladom čoveku! Ono što je on učinio za mene i moje dete, ne znam da li bi iko drugi mogao i hteo. Pošto je zaključak lekara bio da prelomi zahtevaju operaciju i da nema vremena za čekanje, bilo je potrebno da se što pre vratim u Srbiju, a gradonačelnik je već sutra organizovao prevoz i za mene i za moju ćerku. Mene su odvezli do VMA u Beograd, a Jovanu do samog kućnog praga prijatelja u Rumi”, kaže Sanja.
Dodaje da je Jokić odmah pozvao načelnika ortopedije da se posavetuje o najboljem načinu Sanjinog transporta u Srbiju, zatim je dogovorio da se oslobodi finansijskih troškova boravka u bolnici i sve uz reči: “Šta god bude trebalo, ja sam tu, slobodno me pozovite. Studirao sam u Beogradu, kako vam ne bih pomogao?!”
FOTO: OPŠTINA KOTOR / USTUPLJENE FOTOGRAFIJE
Vladimir Jokić, gradonačelnik Kotora
“Osim toga, sekretarica gradonačelnika Barbara me je, takođe, i kasnije zvala da se raspita kako sam i šta još mogu da učine za mene. I dan-danas smo na vezi, interesuju se kako je prošla operacija i kako se oporavljam. Vozač Jovica je toliko bio pažljiv da me je sve vreme puta do Beograda pitao kako sam, da li hoću da stane… Onda me je pozvao kada je ostavio moju ćerku kod prijatelja da javi da je bezbedno i dobro stigla… Za njih sve kao i doktora, načelnika ortopedije nemam da kažem ništa drugo osim reči hvale”, kaže Sanja za “Blic”.
U čitavu priču joj je i samoj, kaže, još uvek teško da poveruje.
Od operacije koja je zahtevala i transplantaciju sada se polako oporavlja, a podrška ovih dobrih ljudi, kaže, pokazala joj je da još uvek postoje ljudi koji su i dalje – ljudi, kao i da empatija među ljudima nije sasvim izgubljena, a evo, iz njenog primera se vidi da je pokazuju upravo stranci koje vidimo prvi put u životu.
“Čovek bi očekivao da neko na takvom položaju ide unaokolo sa telohraniteljima… Mogao je da okrene glavu i nastavi svojim putem, ali mi je pomogao i na tome sam mu beskrajno zahvalna. Barbara me je nedavno ponovo zvala da kaže da mene i Jovanu žele da ugoste i sledeće godine u julu tokom dečje manifestacije u gradu. Šta da vam kažem više osim toga”, zaključuje Sanja.
Ova majka je borac kakav se retko sreće. Iako invalidski penzioner, žena koja se oporavila od kancera i drugih zdravstvenih i životnih nedaća koje preživljavaju samo najhrabriji i najuporniji, za svoju ćerku se bori sama, a ovakvi primeri dobrote koja joj je iskazana čine da se ne oseća i usamljeno.
